On The Road (Short Story) / На пътя (история)

Hi everyone (who is still here)!

So recently we were proud to publish a short story in issue #5 of Co-Mixer, a Bulgarian fanzine for short comics stories. Now we are happy to share it with you here during the next few weeks. Stay tuned and lets hit the road!


Здравейте (на всички, които още са наоколо)!

С удоволствие искаме да ви съобщим, че наскоро станахме част от брой #5 на Ко-миксер, българският фензин за къси комикси. Сега искаме да споделим тази история с вас, тук, в следващите няколко седмици. Очаквайте я и давайте да хващаме пътя!


На път / On The Road
on the ROAD_bg_sm on the ROAD_eng_sm


панел 01 / panel 01
p1 p1_eng

панел 02 / panel 02
p2 p2_eng

панел 03 / panel 03
p3 p3_eng

панел 04 / panel 04
p4p4_eng

панел 05 / panel 05
p5 p5_eng

панел 06 / panel 06
p6 p6_eng

панел 07 / panel 07
p7 p7_eng

панел 08 / panel 08
p8 p8_eng

Goodbyes / Сбогуване

Goodbyes

Vera was sitting at the small table, sewing. She looked at her husband for the hundredth time, but Yon wasn’t paying attention. He seemed so enthralled with his preparations, that nothing else existed in his world. But she knew him well enough, he was quiet all day so there had to be something on his mind.

“Have enough water, do you?” She said finally. “I do.” his voice was distant and hollow. “Others will bring some too. It will be enough.” Vera frowned. “Take a few tubers, will you? Just in case.” Yon’s voice was even and quit. “I did. The rest ‘o them done too. We got enough supplies. We just need to find the nasty buggers and then we’ll be back.”

Vera frowned even more. This is where it got bad. She was scared. A lot. A day ago someone saw jackals, so now the men were gathering a hunting party. They had to go the The Hollow – some caves half a day’s journey over the west slope. Strange were these underground passages. They seemed weird somehow, almost… too straight and unnatural. It was not a very good place for a town to be around, but the water was also nearby and that was that. That’s why The Barrows always had most of its guardsmen on the west side. From time to time, a few times a year, some creature or other would make a dwelling in the Hollow. It was convenient – no man would venture there – except for the hunting parties, like now. All manner of pests had made their way to the caves over the years. Sometimes there were wolves, or jackals and they attacked the stock during the night. Two years ago someone swore they saw a bat and a few volunteers went over to check it out. Luckily, it was a false signal.

Yon closed the clasp of his backpack with an audible click. “I’m off, then.” He finally looked at his wife and suddenly softened. He forced a smile. “Come here”.

Vera got up quickly and embraced him. “Take care of yourselves, y’hear? Don’t take no chances, if there are more than three, come back and we’ll all go, with fire and everything… Do you hear me?” She looked at him sternly. Yon’s smile broadened. “Yes, dear. Don’t worry, we’ll be fine.” She suddenly said “Do you have it?” He seemed startled for a moment. “Yes, I do. It’s at the bottom of the pack.” He leaned down and kissed her. “I’m off, then. They’re probably waiting for me already.” Vera did not go outside. She just couldn’t bring herself to. “Come back soon, you hear?”

Once outside, Yon stopped for a moment and looked at the sky. He didn’t have the heart to tell her he couldn’t find the medallion she had given him when they married. Vera held a strong belief that this little piece of crystal somehow protected him and maybe it was so, he just hoped he did not have to find out.


Сбогуване

Вера седеше пред малката масичка и шиеше. Погледна за стотен път мъжа си, но Йон не й обръщаше никакво внимание. Привидно така беше погълнат от приготовленията си, че нищо друго не съществуваше за него. Но тя го познаваше. Беше твърде мълчалив, целия ден. Нещо не беше наред.

– Нали имаш достатъчно вода?
– Имам – Гласът на Йон звучеше кух, далечен. – И другите ще носят. Ще стигне.
– Вземи няколко грудки, за всеки случай – Вера се намръщи.
– Взел съм. И другите са взели. – Йон говореше тихо и равно. – Имаме достатъчно провизии. Само да пипнем гадините и се връщаме.

Вера се намръщи още повече. Там беше цялата работа – беше я страх, много. Преди ден бяха видели чакали, затова сега мъжете се бяха събрали на лов. Трябваше да отидат до Кухото – огърлица от пещери на половин ден път отвъд западния склон. Странни бяха тези подземни галерии, някак неестествени и… правилни. Не беше добре градът да е толкова близо до такова нещо, но наблизо беше водата. Затова Могилите винаги имаше най-много охрана от запад. От време на време, няколко пъти в годината, в Кухото се заселваха разни странстващи твари. Мястото беше удобно – жив човек не припарваше – освен ловни дружини, като сега. Всякаква гад се беше въдила там през годините. Понякога имаше вълци или чакали, които нападаха питомните животни нощем. Преди две години някой се беше заклел, че е видял прилеп и няколко доброволци веднага отидоха да проверят. За късмет се беше оказало фалшива тревога.

Йон затвори катарамата на раницата с изщракване.

– Тръгвам. – Най-сетне погледна жена си и лицето му изведнъж омекна. Насили се да се усмихне. – Ела тук.

Вера стана бързо и го прегърна.

– Да се пазите, чуваш ли? – Тя го погледна строго – Никакви рискове, ако са повече от три се връщате и отиваме всички ако трябва, с огън и всичкото… Чуваш ли!
– Да, мила. – Йон се усмихна по-широко. – Не се страхувай, ще се оправим.
– А… в тебе ли е?

Той като че се стресна за миг.

– Да прибрах го на дъното на раницата. – Наведе се и я целуна. – Хайде, чакат ме сигурно вече.
– И скоро да се върнете! – Вера не излезе след него, нямаше сили.

Отвън, Йон се спря за момент и погледна небето. Сърце не му беше дало да й каже, че от няколко дни не може да си намери медальона, подарен от нея когато се ожениха. Вера силно вярваше, че това малко парче кристал го пази някак си и дали беше наистина така, дано не му се налагаше да разбере точно сега…

Preparation / Подготовката

Preparation

“I may not have a raheba with blue embroidery on it, but at least it is in our own style. Not… foreign.”

“You’re right, Ysne. It think it suits you wonderfully” her sister said, and added “Any man would notice you.”
“I don’t believe you, Tessie. You’re only saying that to make me feel better”.

The two girls were in front of the polished mirror. Tesala was helping her sister with her hair, gently stroking it. ” Come on, honey, you know you are beautiful and the boys always look at you. Yesterday, after the bee, our yard was so full that they were tripping over each other, and Stripe was barking something wicked.”
“Oh, so that’s what it was?” said Ysne, a smile slowly creeping on her face. “And I thought she was after the hens again”. Her older sister put her arms around her, not knowing what to say, not wanting to lie. But this gesture was misunderstood.

“Do you think he was there? He’s very demure…”
“Couldn’t say, zilly” Tesala thought fast. There was no commotion yesterday, and Stripe really was barking after the hens. But she could not tell her sister the truth, especially after she saw how Ysne’s eyes flickered with joy. “Maybe he was somewhere on the side, it wouldn’t do for him to mingle with the others.” The younger girl smiled with new found confidence.
“You’re right. And he also has important work to do, it’s not him to be with everybody else. That’s why he’s always late… and doesn’t come often.”
“Exactly. The mayor always needs him for something, and he’s got the guards to look after…”

“Do you think he’ll like me in this raheba?” When she finally asked the question she’d been meaning to ask, Ysne looked down and started to blush, her voice unsteady. Tesala was still trying to work on the story about his duties, so the quick question caught her off guard.

“Of coarse.” Seeing how this would not be enough, she went on “Of coarse, silly. Khalit is an educated young man and he’s most certainly seen clothes made in other cities. But he himself wears a raheba with our own motifs.” This was apparently met with approval, so she continued “You’ve put so much work in this, honey. It’s the best one you’ve made, only Master Klim and Veras could make anything as good.”
“Do you really think so?” Ysne’s eyes were widening, maybe Tesala was overdoing it. “I do. And I think the edging was a very nice addition. I’ve only seen three rahebas like that. It’s very pretty.”
“But do you think he’ll like it?”
“Honey, if he does not like your raheba, the one that mum made, it will only go to show that he is a very, very simple man and not suited for my beautiful sister.”
“It’s all very well for you, Tessie! You got Vedo and you’ve moved into the new building.”

Her sister did not take the bait, because she knew it would lead to bickering otherwise. “Oh, come on! You know how pretty you are. And it looks so good on you, Ysne! Now put on the necklace I gave you, wash your face and run along, the sun is already setting. The boys would have finished work by now and Khalit will probably be inspecting the north tower. If you hurry, you might catch him on your way to the bee.”

The younger girl immediately forgot her question and started preparing. She looked herself in the mirror one last time, kissed her sister and went out into the the late, hot afternoon. The sun was still strong, but it did not matter to her. She was excited and something inside her was smiling like a little child. It was like a fresh morning was on it’s way, not the day’s end. She had prepared as best she could and there was little else she could do. Just keep it together and not lose her voice if she would bump into him.

The stream of people coming home from work took her, alongside the sound of the bells on the livestock.
The big bell on the town struck tree times. The work day was over.


Подготовката

– Може и да нямам рахеба със сини шевици, ама моите са направени в нашия стил. Не са някакви… чужди.
– Така е Исне. Мисля, че много добре ти стои – и след кратко забавяне добави – всеки момък би те загледал.
– Не вярвам, Теси. Казваш го, само за да ме успокоиш.

Двете момичета бяха застанали пред полираното огледало. По-възрастната нежно оправяше къдриците на сестра си.
– Хайде, мила. Знаеш, че си красавица и всеки момък те заглежда. Вчера, след седянката, нашия двор беше така претъпкан, че чувах как младежите се блъскат и препъват един в друг. Шарка лаеше, като побесняла.
– А, за това ли е лаела? – попита Исне, обнадеждено и поусмихнато – аз си мислех, че пак е плашела кокошките.
По-голямата сестра я прегърна, защото не знаеше как да отговори. Не искаше да лъже. Но нейният жест се изтълкува погрешно.

– Мислиш ли, че и той е бил там? Доста е притворен…
– Ами, не погледнах, “силпаче” мое – объркана отговори Тесала. Вчера нямаше никаква навалица, а Шарка наистина лаеше по кокошките, но сърце не ѝ даваше да каже истината, след като видя как радостно потръпнаха миглите на сестра ѝ. – може и да е бил… някъде по-встрани. Някак не му ходи да е в тълпата.
Младото момиче кимна уверено.
– Права си. Пък и важна работа върши, не е за него да се меша с всички. За това все последен идва… и толкова рядко.
– Ами, да. Кметът има нужда от него, пък и стражата трябва да се наглежда…

– Мислиш ли, че ще му харесам с тая рахеба? – когато най-сетне изрече това, което я вълнуваше, Исне све поглед и усети как се изчервява.
Сестра ѝ мислеше как да разкраси историята за тежката работа на младежа и този бърз въпрос, изречен задъхано и леко сподавено, я свари неподготвена.

– Разбира се.
Виждайки, че това не е достатъчно да утеши сестра ѝ, тя добави – Разбира се, глупачето ми. Калит е образован младеж и е виждал различни майсторски стоки от друг градове, но самия той носи рахеба с нашенски шевици.
Забелязала, че това се понрави на Исне, тя продължи:
– Толкова труд и желание вложи за да ги извезаш, мила. Мисля, че са най-добрите и могат да се сравняват само с гривните и украшенията на Майстор Клим или Верас.
– Наистина ли? – Исне беше поококорила очи… май Тесала прекаляваше.
– Това е моето мнение, Исне! И мисля, че кантовата украса е много добро допълнение. Досега съм виждала само три рахеби с подобен. Много е отличаващ и красив.
– Ама, дали ще му хареса?
– Мила, ако не му хареса как си украсила рахебата, която мама уши, това ще говори, че е много, ама много, елементарен човек и не е достоен за хубавата ми сестричка.
– Но аз го харесвам, Теси! Лесно ти е на теб, след като си имаш Ведо и се отделихте в новата пристройка.

Сестра ѝ лесно пропусна тази забележка, защото знаеше, че ако отговори не след дълго ще се скарат.
– Хайде-хайде. Виж колко си красива! Много добре ти стои, Исне! Сега сложи огърлицата, която ти донесох, измий си лицето и тичай, че слънцето залязва. Момците ще са привършили работа, а Калит вероятно ще минава на инспекция покрай северната кула. Ако си по-пъргава можете да се засечете като отиваш към седянката.

Младото момиче моментално забрави неуместния въпрос и побърза да се приготви. За последен път се огледа в огледалото, целунаха се и излезе в топлия, късен следобед. Слънцето все още беше силно, но за нея нямаше значение. Беше развълнувана и нещо в нея се усмихваше и смееше, като малко дете – все едно не вечер предстоеше, а прохладно утро. Беше се подготвила най-старателно и знаеше, че единственото, което може да направи, е съвсем малко. Само да не се притеснява и да не си глътне езика, ако срещне младия стражник.

Съпровождана от подрънкването на чановете тя се сля с прибиращите се от работа хора.
А камбаната на кметството удари три пъти. Работния ден приключи.

Caravan / Керван

Caravan

The animals were breathing noisily in the cold air. The sun had yet to conquer the whole street and the first traders had stopзed in the shadow of the wind tower. Bags were being inspected, ropes – tightened. Onе or two of the men were pulling their pipes, having a quiet conversation. At this time of the day, only some little kids were active, enjoying the morning chill.

More caravans were coming, greeted by shouting.
A tall, well-dressed lady of a certain age stopped by one of the cars. She took her cowl off and looked around. Then she waved at one of the nearby traders and made him double check the cargo and the food for the animals. She looked around again, her face marked by the years on the road.

“Varin!” She tried to call one of the children, but they did not pay the woman any attention. She decided against it and instead waved at another of the men. “Buleno, is there room in the double car?”

“Yes, there is, but I had to load more stuff on the small one.”

“It’s fine. I’m fresh back from the chine. I’ve set it up. Someone will go to the northern stables. We’ll collect the pelts on the way.”

“Right you are, Mersila.” The man tried to get back to his car. The woman looked at the sky, getting brighter every minute. She frowned, thinking, then shouted after the the man again. “Buleno, have you seen my husband?” He shook his head. “Nope. We’re waiting on him, but he hasn’t been around yet.”

“Mersila.” Another one of the traders was now approaching the woman, overhearing her question. He was looking at his feet, as in doubt how to begin. “I saw Kopadil, he’s on guard duty… Uh, long story short, your hubby went out last night, with the others, hunting critters. And drinking. And, uh, there has been a brawl. Now they are in the watch house, sleeping it off.” The man sounded guilty. He took a step back, as if leaving Mersila to think this through. At first she said nothing, only her eyes suddenly became cold and sharp, like daggers. Her lips became a thin line. They all knew she did not lose her temper easily, all the more a reason never to challenge it in the first place. Her husband was a fast one to start swaying, and these days he was spending more time being drunk than sober. But this had never, until now, got in the way of the caravan.

“Buleno.” growled Mersila sudenly, making him jump. “Go to Kopadil. Tell him… tell him we’re leaving at high noon. If I see my husband, I’ll pull his legs off. If Kopadil keeps him in the watch house until we leave, he can come buy straight off me. Tell him so. Tell him to chain my idiot to some chair at least until we’re off, and then he can come trade even before we’ve set up shop. And, he’ll like it.” Buleno nodded and hurried off. Mersila set her eyes on the children.

“Varin!” her tone was so cold and commanding, that the children immediately froze in their tracks, and the nearby traders went quiet, looking their way. “Run away to your uncle. Right this minute! Tell him to be ready to leave, I’m taking him with us to the Barrows. Go on!” The little boy scurried away at top speed, eyes wide with fear that he had somehow done wrong again. Mersila got on one of the cars and put her cowl on. She looked at the other cars and started giving orders. The men obeyed without a word.

Soon the boy was back, running after a young man, who was trying inefficiently to button up his shirt, while clearly still sleeping. His travelling bag was dangling from his shoulder, almost on the ground. “What’s going on? Why is it you need me all of a sudden like this?”

“Danari, come here. You’re coming with us to the Barrows. You’re on your brother’s car. Come on, we’ve still got work to do before leaving. We’re waiting for the damn pitchers any minute.”

“Mersila, what is gong on? Sure, I’ll help, but what is going on?” He dropped his bag and looked around. “Where’s my brother?” Mersila turned towards him sharply and narrowed her eyes. “Your brother, Danari, has been on his last run. He won’t be part of another caravan while I live and breathe! Listen carefully. It’s a bit early for you to start making the runs with us, so make the most of it. And keep it steady. I’m giving you your brother’s car and his place in the caravan. I’ll deal with him when we get back. If you’re late on me just once, or mess something up, I’ll tie you to a stone or leave you somewhere to beg your way back!” She barked the last words, turned away from him and started rummaging through the bags.

Danari just stood there, speechless, until one of the other trades pulled him to the side. It was explained to him to keep it quiet right now and they found him some odd jobs to do, so as to appear busy. The sun covered the whole street now. The kids have moved further away and were shouting again.


Керван

Животните пръхтяха, превъзбудени в хладния въздух. Слънцето още не беше завлядало цялата улица и първите търговци бяха паркирали в сянката на вятърната кула. Проверяваха се чували, стягаха се въжета. Един-двама попридърпваха от лулите си, разговаряйки тихо. По това време само малките деца тичаха наоколо, възползвайки се от хладината на утрото.

Идваха още коли и търговци, посрещани от възгласи и подкани.
До една от каруците спря висока, богато облечена жена на възраст. Свали качулка и се огледа, после махна на един от чакащите и разпореди набързо да се прегледат приготвените вече товари и храната на животните. После пак се огледа. Лицето ѝ беше скулесто и сурово от годините на път.

– Варине! – опита се да подвикне на едно от децата, но хлапетата изобщо не я забелязаха, преследвайки се покрай колелата на каруците. Жената се отказа и махна на един от търговците.
– Булено, освободи ли място в двойната?
– Освободихме, ама трябваше да прехвърля повече в малката кола.
– Нищо. Аз сега се връщам от поста на Ждрелото. Уговорено е, човек отива към северните обори. Ще приберем кожите, като минем оттам.
– Добре, Мерсила. – мъжът кимна и понечи да се върне при каруцата си.
Жената погледна към разсветляващото се небе, присви устни в размисъл, после подвикна пак подир човека.
– Булено, да си виждал мъжа ми?
– Не – вдигна рамене търговецът – и ние го чакаме. Не се е мяркал още.

– Мерсила – приближи се друг от търговците, дочул въпроса. Беше свел леко глава и личеше, че леко се колебае. – Видях Копадил, той е на смяна в стражевата сега… Абе накратко, мъжът ти снощи е излизал с останалите да ловят дребосъци из Голо поле и като се прибрали… абе напили се и се сбили. Сега са в стражевата, сигурно още спят.

Търговецът звучеше виновно. Несъзнателно отстъпи назад, оставяйки Мерсила да осмисли чутото. Жената първоначално не каза нищо, само очите и станаха ярки и остри като ками. Стисна устни ядосно. Всички знаеха, че не избухва лесно, но че човек не бива да застава на пътя и. Мъжът ѝ лесно залиташе и по-често беше пиян, отколкото трезвен, но досега поне успяваше да не пречи на кервана.

– Булено – изръмжа през зъби Мерсила, толкова рязко, че човекът се сепна. – Иди при Копадил. Кажи му… кажи му, че ние тръгваме по обяд. И, че ако видя мъжа си, ще му откъсна краката. Ако го задържи в стражевата, докато тръгнем, може като се върнем да дойде и да пазарува директно от мен. Така му кажи. Кажи му, че ако върже оня глупак на някой стол поне до обяд, после може да дойде да пазарува направо от мен, още преди да сме разпънали каруците. И, че ще остане доволен.
Булено само кимна отсечено и забърза по улицата. Мерсила обходи с поглед децата.

– Варине! – викна внезапно с толкова студен тон, че хлапетата се изпънаха стреснати насред тичането си, а останалите търговци спряха разговорите и обърнаха глави към тях.
– Тичай да викнеш чичо си. Веднага! Кажи му да се стяга за път, щото ще го взимам към Могилите. Беж!
Малкото момченце беше опулило очи, изплашено, че е сторило нещо лошо. Секунда още стоя на място, после отпраши с най-голямата скорост, на която беше способно.
Мерсила се качи на най-близката каруца, вдигна качулката си и като огледа каруците, започна да дава дребни нареждания. Търговците безпрекословно зашетаха.

След малко момченцето се върна, подтичвайки подир млад мъж, който очевидно опитваше да се събуди, докато си закопчава палтото. Неправилно преметнатата на рамо торба почти се влачеше по земята.
– Како, какво има? Защо съм ти с вас, така изведнъж…
– Данари, ела тука. Ще пътуваш за Могилите. Вземаш колата на брат си. Давай, че имаме да стягаме още товар. Всеки момент ще ни докарат делвите.
– Ама Мерсила, какво става? Ще ти помогна, ама… – младежът хвърли торбата настрана и се заоглежда, чудейки се откъде трябва да подхване работата. – Къде е батко ми?
Мерсила се извърна рязко към него и присви очи.
– Брат ти, Данари, си изпътува всички пътувания. Керван повече няма да види докато съм жива! Слушай внимателно какво ти говоря. Рано ти дойде времето да идваш с нас, затова се радвай. И си опичай акъла. На тебе давам колата на брат ти и мястото му в кервана. С него ще се разправям като се върнем. А ти, ако и само един път ми закъснееш или не си където трябва… ще те оставя на някой камък или на някой мегдан да просиш да те приберат, разбра ли! – Жената почти извика накрая, после се завъртя сумтейки и с отсечени жестове взе да прехвърля торби.

Данари остана зашеметен, докато един от другите търговци не го дръпна настрани. Направиха му с жестове знак да си трае и побързаха да му намерят работа.
Слънцето вече покриваше почти цялата улица. Децата се бяха преместили малко по-надалеч и бързо започваха отново да надигат врява.

Bad Day Rising / Лош ден се задава

Bad Day Rising

The workshop was quiet.

The apprentice had not yet come and little chips, left over from the valun shells, lay around in heaps, glistening under the morning sun. Master Klim lit his pipe and took a generous lungful of the strong tobacco, watching a fly take flight, as it were, though the open window.

‘Well’ he thought to himself ‘The kid has forgotten to close the windows again’. He shook his head and brushed some debris off the workbench.

‘These younglings will never learn discipline, not until they get burned anyway, and wither away like us.’ he added to himself.

Master Klim took another huff from the pipe and stared into the horizon through the open window. His workshop was just at the edge of town and had a great vista towards the faraway hills and the dry, brown flatlands. He sometimes saw arriving merchants, and with a pang of envy thought whether he did so ahead of the watch. This was nonsense, of course, because the lads were up them tall watchtowers exactly for this reason – to be able to see anyone coming towards the town – and definitely long before Master Klim did.

Today the sky was dark and cloudy. There was much time until the rains (although not as much as the old man would have liked) and the weather did not bode anything good. It was a remote chance for any rain to actually fall today, but even so, he felt the pain crawling up his knees and elbows. And this just wouldn’t do, not when there was work piled up.

He made another sigh and emptied the pipe.

‘Time to be getting on’ he though, his eyes still on the dry land outside ‘Where is that boy?’

Master Klim scratched his head lazily, sighed again and turned around sharply, sweeping the workshop with his eyes. There were so many things to do, apprentice or no. There were several valun to clean and leave out to dry. There were elements awaiting to be polished, and he also had an order for a few female trinkets. He only had the decoration to make, but it was a neat job, it needed a special touch. Master Klim hesitated for a little longer, but then decided he was allowed to indulge himself this morning, seeing as how he was going to be aching all day.

He took a very thin and sharp chisel from the nearby table and concentrated on one of the delicate bracelets that he had already polished so fine, that you couldn’t tell where the segments of the valun fit together, or where the glue was applied. He ran his finger over it and immediately knew what decoration he was going to make on this one. Some motifs from Drycoomb, maybe, because it was known (albeit it was never said aloud) that the girl was from over those parts. Then he would add some of his own motifs, becoming something of a trademark for Wells and… here he stopped, because now some of the elements in the picture he was seeing in his head started to look like what Fero, the mayor’s daughter, drew. Master Klim was not particularly happy about this, because in spite of what he actually said about her, he liked her work.

‘Way I sees it, ‘s no good braking my own back this early in the day. Do it as I sees it, yes.’ he muttered to himself and put the blade of the chisel to the smooth chitin.

He made the sketch on one half of the bracelet easy enough, then started smoothly to etch out the fine detail, but something didn’t feel quite right. He was starting to get tense…

Master Klim worked on and thought ‘No good. But what, then? The surface is fine and the chitin is coated enough…’

He was doing a deep cut of a leaf when the blade broke. One half flew harmlessly away, but the one left in his hands bit on the bracelet and made and ugly dent.

‘Drought!’ cussed Master Klim and threw away the chisel.

‘That good for nothing boy, he has forgotten to soak the tools!’ – he knew that metal was generally considered better for this type of work, but the smith here wasn’t particularly good and his steel – even more so. There was also the professional pride of using one’s own tools. But in order for them to remain flexible and in good shape, they had to be left to soak in a type of oil in-between use.

‘Just wait ’till I get my hands on him, he’s gonna get it good!’ – Master Klim got up, red in the face. ‘All ‘e knows is daydreamin’ about that mayor’s daughter, what! Gonna teach him how to do his job properly…’ Suddenly a sharp pain shot up his right leg and he leaned on the workbench, clenching his teeth.

It was a bad day rising.


Лош ден се задава

Работилницата беше тиха.

Чиракът все още не беше дошъл и люспичките от черупките на валуните образуваха малки купчинки под лъчите на утринното слънце. Майстор Клим разпали луличката си и пое дълбоко ароматния и лютив вкус на тютюна, загледан как една муха излита през отворения прозорец.

“Ех! – помисли си лениво – Младежът пак е забравил да затвори джамовете.”

Поклати укорително глава и с лека усмивка бръсна няколко люспички от работия плот.

“Тези луди-млади – няма да се научат на дисциплина, докато не се опарят и не повехнат като нас.”

Смукна още един път от луличката и се загледа към хоризонта през отворения прозорец. Работилничката му се намираше точно в края на селището и имаше прекрасен изглед към далечните планински хълмове и сухото, кафеникаво поле. Понякога виждаше идващите по пътя търговци и с лека завист си мислеше, че е изпреварил наблюдателите. Разбира се, тази мисъл беше нелепа, понеже момчетата не случайно стояха на високите кули и можеха да забележат пътник, много преди да се е появил пред погледа на Майстор Клим.

Днес обаче небето беше мрачно и облачно. До дъждовете имаше много време (макар не толкова, колкото се искаше на възрастния майстор) и това не предвещаваше нищо хубаво. Едва ли щеше да прокапе, но дори и без това вече усещаше наболяване в колената и ставите на ръцете. А това не беше добре за работата.

Майсторът въздъхна и изтърси загасналата луличка.

“Време е да се хващам за работа, – помисли си той – но очите му все още гледаха сухата земя отвъд дома му – къде ли се бави този младеж?”

Почеса се лениво, въздъхна и рязко се обърна към работилницата. Много неща трябваше да се свършат, дори и без чиракът. Имаше няколко валуна да се очистят и да се оставят да съхнат. Също така, вече готовите елементи да се шлифоват, а имаше и поръчка за няколко дребни женски дрънкулки. Трябваше да направи само украсата, но това си беше специфична работа, изискваща настроение и концентрация. Майстор Клим се поколеба от къде да започне и реши, че може да си позволи малко удоволствие в утрото, след като така и така цял ден ще го болят ставите.

Взе от близката масичка тънко и остро длето, извади изпод масата едната изящна гривна, която така майсторски беше шлифовал, че не си личеше къде прешлените на валуните се снаждат, нито къде ги задържа лепилото. Поглади я с пръст и веднага си представи каква украса ще започне. Нещо с мотиви от Сухия дол, защото се знаеше (макар и да не се казваше на висок глас), че момичето е родом от там. Към тях ще приплете неговите мотиви, станали пословични вече за Кладенци и… тук се поколеба, защото виждаше няколко елемента, характерни за рисунката на Феро, кметската дъщеря. Доядя го малко, че въпреки това което говореше за нея, вътрешно харесваше рисунките на младата девойка.

“Е, не е хубаво да си чупя хатъра рано сутрин, като така го виждам – така и ще го направя – помисли си той, въздъхна и долепи острието до гладката хитинова плът.”

Издълба с майсторска лекота скицата върху половината гривна, след това започна плавно да навлиза в детайл, но нещо не му харесваше. Усещаше, как се напряга…

“Това не е хубаво. Какво ли не е наред? – помисли си Майстор Клим – Повърхността е добра, хитинът свеж и промазан…”

В този момент, той правеше дълбок разрез на листо и внезапно острието се пречупи. Счупената част отлетя, но другата половина, все още в ръцете му и под силата на техния натиск, се заби в гривната и издълба грозна дупчица.

– Засуха! – извика Майсторът и захвърли длетото.

“Този глупав чирак е забравил да промаже инструментите!” – знаеше си, че е добре да използва метал, но тукашния ковач не беше много прецизен и стоманата – зле обработена. Хитиновите инструменти бяха по-добри, а и той усещаше професионална гордост, че работи със собствената си стока. Но за да са винаги в добро състояние и да имат нужната еластичност, трябваше да се поставят в маслена баня.

“Ох, да ми падне това момче, такива шамари ще му заиграя! – зачервен се изправи Майстор Клим – Само за тая кметска дъщеря знае да мисли! Ще го науча аз на работа…”

Внезапно остра ревматична болка го преряза в десния крак и той със стиснати зъби се подпря на работния плот.

Лош ден се задаваше.